„Jela su za stomak i stomak za jela, ali će Bog i jedno i drugo ukinuti” (I Kor.6,13) „Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život večni, koji će vam dati Sin Čovečiji, jer ovoga potvrdi Bog Otac.” (Jov. 6,27) post postoji od drevnih vremena i nikada ne zastareva. On je potreban nama hrišćanima kao nasušni hleb.

Prva Božija zapovest data čoveku jeste zapovest o uzdržanju odnosno zapovest o postu : „Od drveta poznanja dobra i zla ne jedi” (I Mojsej. 2,17). Sve Božije zapovesti, pa i ovu o postu treba shvatiti na pravi način. Reči Božije – zapovesti – budući da proističu iz neograničene prirode Božije, nisu našim praroditeljima i nama date na ograničenje nego na usavršavanje. Post je Bogom blagosloveno sredstvo koje trba da nam pomogne da otkrijemo u sebi onaj pravi, istinski smisao svog postojanja: „Sve dotle dok čovek ne sazna kakvim ga je Bog stvorio ne može shvatiti koliko ga je greh unizio i u šta ga je pretvorio” – reči su svetoga Grigorija Sinaita. Nasitivši se, a često i presitivši se zemaljskom hranom i pićem, ljudi osećaju ponovo neku neutoljivu glad. Oni su gladni nečega ali nisu svesni čega. Želeći da utole glad, mnogi svojom neumerenošću zapadaju i u bolesti, jer zaboravljaju na upozorenje Božije : „Pazite na sebe, da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života…”(Lk.;21,34). A budući da su ljudi bića stvorena za večnost (čovek-crkvenoslovenski čelo-vjek=biće(čelom) okrenuto ka večnosti) ne mogu se zasititi samo ovom prolaznom hranom. Neprestana hrana jelom koje prolazi, bez hrane besmrtne, duhovne, postepeno umrtvljuje dušu. Budući neuhranjena duša naša umire od gladi. Telo je od zemlje. Mi smo svi Adamovo potomstvo, a Adam znači zemljan, te smo mi svi zemnorodni i zadovoljavamo se hranom zemljanom. Ali duše su nam od Boga udahnute : „Stvori Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni i posta čovek duša živa”.(I Mojsej. 2,7). Duše naše potrebuju višnju hranu. Duše su naše gladne Boga. A Gospod naš i Spasitelj i Iskupitelj roda ljudskog od greha, smrti i propadljivosti, sam Gospod Isus Hristos je postavio i trapezu za utoljenje gladi rodu ljudskom, rekavši „Ja sam hleb života : koji meni dolazi neće ogladnjeti, i koji u mene veruje neće nikada ožednjeti.” (Jn.; 6,35). Gospod naš Isus Hristos je obećao da će oživeti svakog ko se pričešćuje Njegovim Telom i Krvlju. Ali sama Božanska strana, ispružena ruka Božija nama, nije dovoljna. Bog ne deluje prisilno, nego milostivo čeka da ga prihvatimo dobrovoljno i da se za to dostojno pripremimo. Samo ako se pričešćujemo na doličan način, sveto Pričešće nas vodi u život, dok nedostojnim pristupanjem ovoj svetoj tajni uzimamo u sebe oganj, koji nas usmrćuje. Naravno, nikada nećemo biti dovoljno dostojni da primimo Telo i Krv Hristovu, pa makar mi bili svetitelji, ali od nas se očekuje, da uz pomoć Božiju, učinimo sve što je u našoj moći, da bismo se što više udostojili da priđemo svetom putiru, odnosno svetoj tajni Pričešća. Ova sveta tajna se svršava Duhom Svetim uz sasluživanje pravoslavnih klirika (sveštenika, sveštenomonaha ili vladika) u toku liturgije u svim pravoslavnim crkvama ili manastirima, svake nedelje i praznika a u našem manastiru i svakodnevno. Delatnost Crkve je neodvojiva od svete tajne Pričešća, ona je mesto okupljanja oko svete čaše – putira. Otuda nastojanje Crkve da svet uvede u Crkvu, u večno postojanje, jer postavljajući trpezu za utoljenje gladi naše, odnosno služeći svetu liturgiju, ona se svetu projavljuje kao mesto spasenja od smrti i propadljivosti, kao mesto najprisnije zajednice sa Bogom Živim i Istinitim i svima svetima i svima bogoljubivim dušama – braćom i sestrama našim u Hristu, ovde i sada, ali ne još u svoj punoći koja će uslediti Drugim dolaskom Gospodnjim, u nezalazni Dan Gospodnji, u Carstvu Nebeskom. U Svetom Pismu stoji : „Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život vječni, koji će vam dati Sin Čovečiji jer ovoga potvrdi Bog Otac” (Jn.;6,27). Glad je neprijatna. Svaki čovek potrebuje energiju za rad, odnosno potrebuje hranu i piće. Organi troše energiju za rad. Srcu, bubrezima, jetri, svima je potrebna energija. Kada jedući nadoknađujemo izgubljenu energiju, hrana nam je prijatna. Mi se u detinjstvu i ranoj mladosti hranimo radi rašćenja a kasnije radi nadoknađivanja izgubljene energije. Ako povrh toga unosima hranu, onda je to uživanje u hrani (stomakougađanje). A to je greh. Treba da mislimo i o nebeskoj hrani. Prava hrana od koje rastemo je Gospod naš. „Zato se i pričešćujemo Njime, pod vidom hleba i vina. I anđeli se pričešćuju – gledanjem lica Božija. I mi ćemo se u budućem životu pričešćivati Hristom na savršeniji način, nego što je ovaj sada. Materijalna hrana koju sada uzimamo, samo je simbol te večne nebeske hrane, i ako samo nju uzimamo, ako ona prestane da bude simbol, onda neće biti života u nama” – reči su našeg patrijarha G.G.Pavla.1 Biti (pravoslavni) Hrišćanin nije samo dato nego i ZADATO svakom krštenom u Pravoslavnoj crkvi. Talanti koji su svakom čoveku Bogom dani, su samo kvasac onoga čime mi treba svojim životom i delima po veri da posvedočimo lik Božiji po kome smo stvoreni. I ako bi smo mi ostali samo pri kvascu, mi se hleba ne bismo najeli. Svaki čovek je obdaren većim ili manjim brojem talanata radi njihovog umnožavanja na slavu Božiju i korist bližnjih a na sopstveno spasenje. Tako bi mogao da ide kroz život ne samo do groba, pošto nema kraja ljudskom rastu i uzrastanju u onu meru rasta Hristovog, kako je rekao sv.Grigorije Bogoslov: “Čovekov kraj je u stvari beskraj, jer je bezgranična tajna na kojoj čovek počiva. A čovek svetom tajnom posta može da raste, može da se hrani tom svetom tajnom”. Celokupnog sebe može da hrani, i telo i dušu. Post u pravom smislu reči znači ponovno uspostavljanje pravilnog odnosa prema Bogu, prema drugom čoveku, prema prirodi, uspostavljanje onog Bogom danog i Bogom određenog blagoslovenog odnosa prema svemu stvorenom. „Ako jedete, ako pijete, ako li šta drugo činite, sve u slavu Božiju Činite” – sv.apostol Pavle. Postom iznova otkrivamo svetinju hleba – onog hleba koga mi Često nemilosrdno gazimo po ulicama naših naselja. Hrišćaninu je neophodno da posti radi toga da bi izbistrio svoj um i pobudio i razvio osećanje i slobodnu volju svoju pokrenuo na dobro delanje. „Treba da se ispunjavamo dobrom, jer nije dovoljno samo ne činiti zlo” (patrijarh Pavle), tako svi oni koji odbacuju post krijući se iza devize da „od jela nema zla dela” ovom devizom samo uspavljuju savest, jer oni jednostavno neće da znaju za post i za korisnost posta, kako za dušu tako i za telo. Prejedanjem, pijanstvom i rasejavanjem po brigama ovoga sveta, uglavnom pomračujemo sposobnosti svoga razuma, ličnih osećanja i slobodne volje, a kroz to otpadamo od Boga i zapadamo u trulež i sujetu, izopačujući i oskvrnjujući u sebi lik Božji, po kome smo stvoreni. Čovek posebno izopačuje i oskvrnjuje lik Božji u sebi kada, tumarajući za smislom života, prepusti se olako opojnim sredstvima, odnosno narkoticima, koji ulaze u sve širu upotrebu, najčešće kod mladog naraštaja. Potrebno je svakom hrišćaninu da posti jer je od samog početka priroda čovekova ODUHOVLJENA i OBOŽENA i zbog našeg pripremanja za gornje Carstvo, koje „nije ni jelo ni piće, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome”.(Rimlj.; 14,17). “Koji sije u tijelo svoje od tijela će požnjeti trulež, a ko sije u duh, od Duha će požnjeti večni život”. (Gal.; 6,8). Istini za volju mnogo je onih koji se uopšte ne interesuju za Carstvo Nebesko jer ne mogu da mu sagledaju POČETAK, a polakomljuju se i uljuljkuju u carstvo zemaljsko jer ne mogu da mu dogledaju KRAJ. Tvorevina projavljuje svoga Tvorca, odnosno, po učenju sv.oca arhimandrita Justina Ćelijskog : „Svet je bogojavljenje. Bogojavljenje je priroda sveta, a bogosluženje je cilj sveta. Kroz svet Bog javlja sebe. Na Bogojavljenje Čovek odgovara bogosluženjem. Glavni posao čoveka u ovom svetu, u ovom grandioznom hramu Božijem jeste – služenje Bogu, bogosluženje”. Dakle, kao kruna svega stvorenog, kao ikona Trojičnog Boga, čovek je prizvan na bogosluženje da ne bi ulovljen od duhovnog vuka zapao u greh, odnosno u demonosluženje, na svoju propast, jer đavo, zavidnik našega spasenja, „kao lav ričući hodi i traži koga da proždere “ (I Petr. 5,8). Budući da nema čoveka da živi a da ne greši, Pravoslavna crkva svetim tajnama pokajanja i ispovesti otvara vrata svakoj krštenoj duši i nudi spasonosna sredstva POST i MOLITVU u nevidljivoj borbi sa poglavarstvima i vlastima tame u podnebesju: „A ovaj se rod (demonski) ne izgoni, osim molitvom i postom” (Mt. 17,21). Mi, kršteni pravoslavni hrišćani trebalo bi da budemo aktivni saradnici Božiji u Njegovom domostroju (planu) spasenja od greha, smrti i propadljivosti, odnosno da uzmemo učešće u crkvenim bogosluženjima. To znači da živimo onako kako je Bogom blagosloveno, poštujući Crkvom propisane postove kao sredstvo za naše spasenje. Oni koji se bolestima, odn. nemoćima izgovaraju ili sa nepoverenjem pristupaju postu, neka znaju, ako žele izlečenje svoje da i medicina, odn. lekari koji pristupaju celishodno svojim pacijentima, obavezno u terapiju uvršćuju i post (oni pobožni i molitvu), odn. savetuju razne dijete. Medicina i post Medicina današnjeg doba sve više preporučuje izbegavanje masti životinjskog porekla a upotrebu biljnih masti. Naš patrijarh G.G.Pavle u svojoj trilogiji „Neka pitanja naše vere” (Bgd. 1998.g.) u I tomu obradio je pitanje posta i sa stanovišta medecine, navodeći brojne primere, odn. mišljenja nekih lekara. Masti životinjskog porekla sadrže više holesterola i stvaraju rizik sklerotičnih promena u organizmu 2, a došlo se do saznanja da su mnoge bolesti srca, jetre, razni artritisi posledica suviše obilne, gurmanske ishrane. Čuveni rimski govornik Ciceron je bio mišljenja da je : „Više poginulo ljudi od proždrljivosti nego od mača”. Sa stanovišta savremenog medicinsko – higijenskog shvatanja,uzdržanje i post nisu štetni nego baš korisni za život i rad ljudi. Govoreći o postu, Dr S.Ivanić kaže: „U postu Pravoslavnih ne uzima se hrana životinjskog porekla. Post ima higijenskog značaja jer omogućava odmor organima za varenje i unutrašnjim organima u kojima se dešava razmena materija. Post je potreban gojaznima kao i u nekim bolestima unutrašnjih organa (bubrega, jetre, kostobolje, šećerne bolesti itd.). Ali posne dane, jedan ili dva nedeljno treba da uvedu i zdravi. Oni odmaraju organizam. Od mesne hrane nagomilavaju se u organizmu i otrovne materije … Postom se čisti telo od tih otrova.” Naš medicinski kadar, budući vaspitan na materijalističkoj osnovi ne uzima u obzir da je čovek verujuće biće koje ima urođenu potrebu za Bogom. Otuda naša lekarska praksa poznaje samo dijetalne terapije. Dijete su neka vrsta zamene za post, no post je mnogo sadržajniji jer obuhvata i molitvu, i uopšte izmenu načina razmišljanja. Ističemo izmenu načina razmišljanja, jer naše Pravoslavno bogoslovlje, oslanjajući se na Evanđelje i opitno iskustvo svetih otaca, preporučuje sasecanje greha u korenu, kroz budno motrenje na pomisli, jer kakvim se mislima bavimo takav nam je i život. Iako se ljudska hrana sama po sebi ne može nazvati nečistom (grešnom), ipak neka (kaloričnija, životinjskog porekla) hrana može izazvati nečiste, grešne pomisli i želje kod čoveka. „O tome rasuđuje sveti Simeon Stolpnik : “ Ako čoveka i ne prlja jelo,ipak ono porađa pomisli prljave, i pomračava um, i ukorenjuje i odebeljuje strast, i pretvara duhovnog čoveka u telesnog, prikivajući misli njegove k zemnim željama.” „Nije li voda što iz oblaka pada čista?” – nadovezuje se vladika Nikolaj Velimirović na istu temu. „No kad kiša mnogo pada, usevi od nje istrule. Tako isto i jaka hrana izaziva truljenje duhovnog i moralnog bića čovekovog” (episkop Nikolaj – “ „Ohridski prolog “ str.392). Post ispunjen molitvom kod verujućih ljudi jača volju i uči ih trpeljivosti i trpljenju i u bolestima. Svaki onaj hrišđanin koji ima jaku veru on ima i jasan vid duhovni te blagodari Bogu za sve, i u danima nevolje, imajući primer trpeljivog pravednog Jova. Za „trpljenje Jova čuste i kraj njegov od Gospoda vidjeste” (Jakovlj. 5,11). Psihosomatska medicina brižljivije izučava uticaje duševnog života čoveka na njegove telesne funkcije. Organske neuroze, odn. telesne smetnje i obolenja koje su psihički uslovljene, kod verujućih ljudi mogu da izazovu žalost koja je po Bogu i samim tim donesu pokajanje za spasenje i popravku njihovog karaktera u svrhu poboljšavanja međuljudskih odnosa, što samim tim znači ispunjenje zapovesti posta ne samo na telesnom nego i na duhovnom planu (uporedi II Kor. 7,10). Razrešenje (ublažavanje) posta Pravoslavna crkva se mnogim kanonima i pravilima dotakla ublažavanja posta za bolesnike u posne dane. Ima bolesnika kojima se i u vreme najstrožijeg Velikog (Vaskršnjeg)posta dozvoljava upotreba hrane sa uljem i ribom. Najbolje je konsultovati se sa duhovnikom ili sa svojim parohijskim sveštenikom koji će blagosloviti ili ne konkretnom verniku da priđe svetom Pričešću posle nešto ublaženijeg posta u načinu ishrane. „Što se tiče teških bolesnika, pogotovu od onih bolesti u kojima se ne može uzimati druga hrana sem mleka (npr. pri operaciji stomaka i creva), smatram da Crkva može dopustiti da se takvi bolesnici razreše sasvim od posta i pre nego što se o tome donese svepravoslavna odluka na Vaseljenskom saboru. Kao što mala deca fiziološki ne mogu da upotrebljavaju drugu hranu sem mleka, docnije supe, i dr. , tako je slično i sa ovim bolesnicima. Isto se može reći za pojedine vrste teških radnika, npr. u hemijskoj industriji, gde je neophodna svakodnevna upotreba mleka, za vojnike i ratnike i dr. – kaže patrijarh srpski Pavle u prvoj knjizi trilogije „Neka pitanja naše vere” na 338 str. Budući da je post božanska ustanova data nama ljudima na usavršavanje i ispomoć u zadobijanju blagodati Božije i da je i sam Gospod postio 40 dana u pustinji pre kušanja i budući da je On blagoslovio post rekavši da će Njegovi učenici postiti (vidi Mt. 9,15) onda sva mudrost hrišćana sastoji se u tome da u svome životu blagorazumno idu protiv svoje ploti (tela) u svemu „jer dobro ne živi u meni tj. u telu mome jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim” (Rimlj. 7,18). „Hrišćanstvo je uvek moguće ali ne na lak i mehaničan način, jer se eto moramo da oslobađamo od rđavih navika” – rekao je jednom prilikom naš patrijarh Pavle. Zbog čega nas Gospod toliko trpi i u grehu našem i dodaje dan danu i godinu godini života našega? Zato što On ne želi smrti grešniku nego da se obrati i živ bude i uđe u radost Gospoda svoga. Svakog dana smo sve bliži grobu, e da smo bliži i Bogu!?