Најважнија саборска одлука на овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора, јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, односно Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да вечном Сабору светих приброји или канонизује:
- Патријарха пећког Пајсија Јањевца, чији ће се спомен славити 2/15. октобра;
- архимандрита Стефана Јовановића, чији ће се лик, под називом преподобни Стефан Троношки, славити 4/17. септембра;
- митрополита скопског Викентија (Крџића) и игумана Владимира (Протића) као свештеномученике и пострадале од бугарских окупатора у Сурдулици као мученике, који ће се празновати 16/25. маја;
- зверски побијене страдалнике пивске као мученике, чији ће годишњи спомен бити сваког 25. маја/7. јуна, и страдалнике величке и горњеполимске, такође као мученике, чији ће се празник славити 15/28. јула, и
- монаха Јакова (световно име: др Радоје Арсовић), под називом преподобни Јаков Нови Тумански, који ће се празновати 8/21. августа.
СВЕТИ ПАЈСИЈЕ ЈАЊЕВАЦ
патријарх српски 1614-1647
Патријарх Пајсије, син попа Димитрија, родио се у Јањеву око 1542. године. Претпоставља се да су богати Јањевци у то време имали своју основну школу коју је и Пајсије похађао. Своје даље школовање наставио је у манастиру Грачаници. Сви који су писали о Пајсију слажу се у томе, да је био редак библиограф, љубитељ црквене књиге, о чему сведоче многи записи.
Пајсије је постао митрополит грачанички 1612. Године, о чему сведочи његов својеручни запис, који је објављен транскрибован савременим писмом, у коме се каже:»Обретох си минеј непотписан у Митрополији Грачаници аз грешнии недостојни Пајсеј, маанијем преблагаго владики Христа и молитвами пресветије Богородице вазведену ми бившу на сеј престол, јаж(е) несми достојни сеј благодати слову слово воздати, рукоју преосвештенаг(о) патријарха поћкаго кир Iјоана».
У чему се састојала Пајсијева црквена делатност од почетка његове управе митрополијом новобрдском до избора за патријарха није познато. Вероватно да је његов рад и пре и сада био знатан, јер је ускоро затим био изабран за патријарха пећког. Сви наши историчари се слажу да је митрополит новобрдски Пајсије саборно изабран за патријарха пећког 1614. године.
Пајсијевим избором за патријарха почиње период његовог веома активног рада. По записима који су сачувани можемо делимично сагледати његове активности. Он се у записима помиње веома често, више него и један патријарх пре њега. Записи углавном бележе његов пут, саопштавајући истовремено датум и годину, као и место у коме се налази.путовао је веома много у току своје патријарашке службе. Нарочиту пажњу је поклањао периферним епархијама, јер је знао да се оне налазе у сталној опасности. Његове канонске посете почеле су, према записима, 1620. године. Те године је посетио запустелу Жичу и одатле однео у Пећку патријаршију тетраеванђеље да се сачува док се Жича не обнови. Вероватно је после ове патријархове посете почела обнова манастира Жиче. Iз записа који су остали сачувани знамо да је 1623. године посетио манастир Убожац, а 1626. године «Богохраними град Бечкерек», у коме је резидирао бечкеречки митрополит. У Срему је патријарх био неколико пута. Први пут је био 1627. године, а две године касније посетио је манастир Привину Главу и село Врдник. Iз манастира је узео књигу «Чатовник с образи», повезао је и вратио манастиру 1630. године. Патријарх је поново посетио Срем, заједно са београдским митрополитом Авесаломом, и 7. октобра 1632. године поклонили су се моштима светог Стефана Штиљановића у манастиру Шишатовцу.
После посете Темишвару, 1629. године, патријарх Пајсије посетио је манастир Горњак и потписао се на једној књизи манастира Горњака 29. децембра 1629. године а 30. августа 1632. године посетио је манастир Војловицу одакле је узео посни триод.
Будући да се патријарх Пајсије много интересовао за прилике у Војној граници, он је 1631. године дошао са митрополитом софијским Јефтимијем у Марчанску епархију, о чему је славонски заповедник, кнез Егенберг, извести Ратни савет у Грацу.
У свом национално политичком раду патријарх Пајсије се угледао на патријарха Макарија Соколовића. С друге стране патријарх Пајсије је радио на учвршћивању сталних односа између Пећке патријаршије и Русије будући да је био велики русофил.
Путујући често по својој патријаршији уверио се да прекосавски Срби нису могли несметано исповедати своју веру. Римска курија је ставила у задатак призренском бискупу Масреку да настави са покушајима да Србе преведе на унију и да дође у везу са патријархом Пајсијем. Приликом разговора архиђакона Леонардија са патријархом Пајсијем, патријарх и његова ужа околина били су спреми да у догматским питањима полемишу са ученим архиђаконом Леонардијем. Они су своје знање црпили, углавном, из Крмчије Светог Саве.
за време дугогодишње управе патријарха Пајсија у тешким временима учињено је много на обнови храмова и живописа у њима. Одричући се ослободилачких акција патријарх Пајсије, разочаран обманама Запада, почео је, од друге деценије ХVII века, акцију у духу времена Макарија Соколовића. Она се састојала у напору за јачање цркве и у вези са тим у оживљавању уметничке делатности, која је била занемарена у немирним временима. Са друге стране, Пајсије се трудио да поправи поремећене односе са Турцима. У томе је потпуно успео и његова управа Пећком патријаршијом спада у период сређених црквених прилика, усклађених односа са турском влашћу, док је српска уметност доживела свој процват.
Патријарх Пајсије је прекрио цркве Пећке патријаршије и манастира Грачанице, обновио живопис у Пећи и трпезарију. У току његовог патријарховања оновљено је много храмова и живописа у другим епархијама, јер су многи следили његов пример.
Познат је и као последњи црквени биограф. Написао је Житије цара Уроша и Службу цара Уроша. Његова биографија цара Уроша V у којој се меша народно са историјским предањем, не поседује неку велику уметничку вредност., али изванредно илуструје дух времена. Патријарх Пајсије је канонизовао последњег Немањића на српском престолу, цара Уроша.
Упокојио се 2. новембра 1647. године у Пећи.
ПРЕПОДОБНИ СТЕФАН ТРОНОШКИ
Архимандрит Стефан Јовановић био је први учитељ Вука Стефановића Караџића, велики родољуб и слободар, изузетан духовник и интелектуалац, али и човек који је пострадао борећи се за свој род.Њега су отровали Турци када је отишао да их замоли за услугу како би помогао народу којем је претила глад. Мада је знао шта га чека није желео да седи скрштених руку, и бригу о свом народу платио је највећом могућом ценом.
СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК МИТРОПОЛИТ СКОПСКИ ВИКЕНТИЈЕ
Митрополит Викентије (крштено име Василије) Крџић рођен је 30. јануара 1853. године у Ушћу. Основну школу завршио је у манастиру Студеница, а богословију у Београду. Замонашен је у манастиру Студеница 16. септембра 1873. године. Исте године рукоположен је за ђакона, а 1875. године у чин презвитера. Од 1887. до 1890. године био је игуман манастира Свете Тројице и Сретења у Овчару. Жички епископ Сава Бараћ производи га у чин архимандрита 1894. године. Од 1900. године борави у манастиру Хиландар као саборни старац. Након смрти митрополита скопског Севастијана Дебељковића 13. октобра 1905. године изабран је и посвећен у Цариграду за митрополита скопске епархије. Након тога одмах долази у Скопље. Био је трећи владика Србин након укидања Пећке Патријаршије.
Десетлеће у којем је митрополит Викентије столовао на катедри скопске епископије изузетно је значајан периодкоји је представљао прекретницу, и у ком ће се далекосежно одредити ток историје. У њему је митрополит Викентије одиграо значајну улогу, и као духовник и као национални прегалац.
Српска национална идеја ослобођења Старе Србије крајем XIX века постепено се и спонтано развијала кроз неоружане (образовне, верске и хуманитарне), а потом, почетком XX века и кроз оружане видове (убацивањем српских чета на просторе насељене претежно српским становништвом у турској царевини). Искрене тежње ка ослобођењу словенског, православног становништва на територији (данашње) бивше југословенске републике Македоније, тадашња турска власт је упорно настојала да спречи, а када је то постајало одвећ немогуће, благонаклоно је гледала на поделе и сукобе у оквиру православног становништва, које је радо користила.
У Скопљу се Викентије Крџић радо прихватио и деликатног национално политичког задатка у виду помагања и координације српске четничке акције у Македонији.
Оснивањем Бугарске егзархије, ферманом султана Абдул Азиса 27. фебруара 1870. године, у састав Бугарског егзархата ушла је, између осталих, и епархија скопска. Берлинским мировним уговором из 1878. године су Пирот, Ниш и Врање ушли у састав Србије, док су остале епархије, са бројним српским становништвом и даље остале у Турској и на попришту сукоба између Цариградске патријаршије и Бугарске егзархије. Након упорног инсистирања српских народних првака и уз дипломатски притисак Русије, Србије и Црне Горе, успешно је издејствовано да цариградски патријарх постави Србе за епископе у Призрену, 1896. године, и Скопљу, 1897. године.
Крајем XIX века, на простору данашње Македоније појављују се и илегалне пробугарске организације ВМРО (Внатрешна македонска револуционерна организација) и ВМОК (Врховен македоно-одрински комитет). Од свог настанка обе организације нису презале ни од насилних акција, попут атентата на српске попове и учитеље. Након неуспелог Илинденског устанка, 1903. године, уследиле су и репресивне мере турских власти, а на терену су се још масовније почеле појављивати наоружане пробугарске чете. Све ово је условило и појављивање српских наоружаних чета током 1903. године.
Иако без званичне подршке српских власти из Београда, српске наоружане чете налазиле су се под контролом српских конзуларних власти у Скопљу, које су под плаштом образовних делатности спроводиле конспиративну српску четничку акцију. Митрополит Викентије је у Скопљу ауторитетом свог положаја настојао да у што већој мери учествује у руковођењу организацијом српске акције, као и да под своју ингеренцију стави целокупану црквено-школску делатност. Повремене несугласице око превласти, крајем 1907. и почетком 1908. године, довеле су до озбиљних сукоба унутар српске организације и расцепа на два крила. Упориштепрвог крила било је у самом скопском Конзулату, а другог – опозиционог крила, у кругу најближих сарадника митрополита Викентија. Почетком 1908. године коначну превагу однела је конзулска струја, коју је подржавао званични Београд.
Пламен сукоба између Конзулата и Митрополије трајао је годинама и нанео немалу штету четничкој акцији. У периоду који је наступио младотурском револуцијом, Митрополит се ангажовао и на терену, обилазећи села у којима се становништво колебало између егзархије и патријаршије.
Објавом прогласа – Хуријета, свим турским поданицима били су обећани устав, грађанске и политичке слободе. Створене су могућности да Срби у Турској своју националну организацију преведу у легалне политичке токове. Први организовани легални облик нове српске организације била је Српска демократска лига, основана у Скопљу, од 23. до 26. августа 1908. године.
Смрт митрополита Викентија
Последња значајна етапа митрополитовог живота наступила је након укључивања Бугарске у Први светски рат, 1915. године. Митрополит је напустио Скопље заједно са српском војском, стигао је до Призрена, а потом је био спроведен од стране бугарских војника за Урошевац. Није било поузданих, нити заправо било каквих званичних информација о његовој даљој судбини. Недуго потом, почеле су кружити гласине да је митрополит заједно са ђаконом убијен од стране Бугара. Нагађало се и око времена и места на ком се десило претпостављено убиство, као и начина на који је извршено.
Основано можемо претпоставити да је најближе у детаљима и утврђивању истине стигла званична комисија у истрази спроведеној одмах по ослобођењу Скопља. Резултати истраге о околностима које су довеле до митрополитовог нестанка објављени су већ 1919. године у Паризу, на француском језику, у другом тому Докумената о повреди хашке конвенције и међунардног права које су починили Бугари у Србији у периоду од 1915. до 1918. године. Према извештају број 169, одмах по доласку у Скопље, комисија је започела истрагу поводом случаја митрополита Крџића. Залагањем команданта француске источне армије, генерала Хенрија, званично су упућене две депеше, 2. новембра 1918, у којима се тражила било каква информација о митрополитовој судбини. Међутим, никакав одговор није стигао. Комисија је назначила, такође, изјаву Светозара Марковића, митрополитовог рођака, који је током рата, из заробљеништва у Мађарској, слао писмене захтеве на адресе мађарског и бугарског седишта, каои седишта Црвеног крста у Женеви о информацијама о судбини митрополита Викентија. Никаквог одговора, такође, није било.
Комисија је своју истрагу засновала на сазнањима на основу исказа проте Антонија Никчића из Урошевца, и његове снахе Магдалине, затим Недељка Степића, члана црквеног суда, Милана Максимовића, Милана Газикаловића, Хаџи Авадиса, рентијера из Скопља, Милана Нововића, службеника из Урошевца, и других. Искази се међусобно допуњавају, слажу се око најважнијих чињеница, тако да заједнички наводе на следећу реконструкцију:
Митрополит је, заједно са пратиоцима, ђаконом Цветком Нешићем и протом Јованом Тасићем, следио српску војску у повлачењу све до Призрена, одакле је 27. новембра 1915. године био аутомобилом одвезен под оружаном пратњом једног бугарског подофицира и неколико војника у Урошевац, где су заједно били заточени у кући проте Никчића. Дана 2. децембра, један је бугарски поручник (сведоци су претпостављали да је био Стеван Консолов), заједноса Георгијем Поповим из Сливена, војним заповедником Урошевца, саопштио Крџићу да тог дана треба да крену за Гњилане. Око 20часова истог дана, митрополит и ђакон су одведени у пратњи бугарског официра, војника и жандарма. Један бугарски официр, приликом поласка митропоита из Урошевца, саопштио је митрополиту Викентију да ће бити спроведен у Софију како би објаснио Неофиту[1], скопском егзархијском митрополиту, разлоге због којих му је ударио шамаре још у време турске окупације. Исто је вече Викентијев сапутник из Скопља, прота Јован Тасић, морао предати личне ствари покојног Викентија Георгију Попову, војном заповеднику Урошевца. Међу стварима је било и 400 златних лева. Неке од Митрополитових личних ствари, након ослобођења Скопља, 1918. године, препознао је Недељко Степић у просторијама које је у периоду окупације користио митрополит Неофит. Убрзо након Митрополитовог одвођења почеле су кружити гласине да су Митрополит и ђакон убијени и спаљени од стране бугарских војника, а да је прота Јован Тасић потом убијен у близини Сурдулице. Појавили су се и људи попут бугарског војника Стевана Консолова, ађутанта команданта места, и Трајчета Поптомова, бугарофила и бугарског комите, који су јавно признавали, чак се и хвалили, убиством митрополита. Душан Лалушев из Горњег Јеловца, који је такође био бугарски комита, у кафани у Скопљу, признао јесвоје учествовање у убиству и спаљивању митрополита Викентија и ђакона Цветка, уз тврдњу да су двојицу црквених великодостојника претходно држали заточене неколико дана, али да су ипак на крају морали да их убију на основу Неофитовог наређења. Душан Лалушев је пред ослобођење Скопља побегао са бугарском војском.
Митрополит Викентије и ђакон Цветко су били убијени 2. децембра 1915. године, недалеко од Феризовића, а потом су њихови лешеви спаљени. Том приликом је код митрополита Викентија нађено једно платно на којем се налазила једна икона и 800 лева, а његов помоћник имао је са собом 400 лева. Сав новац је био узет. По неким сведочењима, убиство се десило на турском гробљу у Урошевцу, или на путу Урошевац-Гњилане, или Урошевац-Качаник. Комисија није утврдила тачно место тог чина. На основу свих сведочанстава, комисија је донела закључак да је убиство било унапред припремано и планирано са намером да се прикрију трагови. Искази неколико сведока слажу се у тврдњи да су након убиства тела двојице црквењака била исечена на комаде, поливена бензином и запаљена. Злочинци су свесно покушали да уклоне материјалне трагове злочина, пре свега од побожног народа у Скопљу, који је митрополита Викентија уважавао готово као светитеља због његових изузетних моралних квалитета.
Више исказа релевантних сведока сложило се у тврдњи да је идеја за злочин дошла од Неофита, који је, након уласка бугарске војске у Скопље, дошао из Софије да би заузео катедру од митрополита Викентија. Почетком 1916. године Неофит се јавно хвалио у Скопљу како је ступио час за освету над митрополитом Викентијем, наводно због тога што је овај, приликом његовог одласка из Скопља 1913. године, наредио да се Неофиту стави повез преко очију. Пред наступајућом савезничком армијом, 1918. године, Неофит је побегао у Ћустендил, где се од тада па до своје природне смрти, 1938. године, налазио под заштитом бугарских власти. Упркос доказима и недвосмисленим закључцима комисије, Неофиту није било суђено, преминуо је у Софији, у Бугарској, у 68 години.
На основу изјава релевантних сведока под заклетвом, комисија је сматрала за саучеснике овог злочина и извесна лица и функционере бугарске националности: резервног поручника Стефана Консолова, ађутанта заповедника округа дивизије у Скопљу, потпоручника Георгија Попова из Сливена, ађутанта Команде у Урошевцу, команданта УрошевцаГеоргија Димитријева и команданта одреда Панајота Баклова из Бургаса.
Комисија је закључила да су непосредни извршиоци злочина били:
Трајко Поп Томов, стари агент бугарске полиције у Липљану, и Душан Лијалушев, стари бугарски комита ипознати члан добровољачког одреда који се прочуо по убиствима и прогону Срба. Обојица су се у тренутку окончања истраге налазила на слободипод заштитом бугарских власти. Према закључцима комисије, убиство митрополита Викентија је сматрано политичким, мотивисано користољубљем.
Очигледно, овај злочинбио јемотивисан и личном мржњом и користољубљем, а политичка позадина тог чина огледа се у томе што се њиме уклања значајна духовничка фигура и један од главних стожера српског идентитета у Македонији. Крајем 1907. године, Српски конзулат у Скопљу дошао је до сазнања да се митрополит Викентије још тада налазио на списку за ликвидацију од стране бугарских активиста. Према извештају Конзулата, почетком децембра наведене године, у кући бугарског учитеља Ристе Некова био је одржан конспиративни састанак на коме су поред осталих присуствовали и Ковачев, наставник бугарске гимназије, Тилков, секретар бугарске Митрополије и Атанасије Екимов, писар бугарске општине. Осим атентата на митрополита и директора српске Гимназије, Драгомира Обрадовића, планирано је подметање пожара у мушком и женском интернату српске школе, као и у хотелу Турати, који је био у српском власништву. У ноћи између 1. и 2. децембра дошло је до пожара у новој гимназијској згради у Скопљу. Зграда је скоро потпуно уништена, али нико није настрадао. Извештај је стигао у конзулат неколико дана након пожара.
Нека нова сазнања на основу још некоришћених архивских података из бугарских, македонских и турских архива, могу допунити оскудна сазнања у неком будућем истраживању о животу и делу митрополита Викентија. Сагледавањем његовог живота можемо се боље упознати са свим детаљима тадашње политичке борбе у делу српског народа у Турској. Смрт митрополитаВикентија и околности које су до тога довеле сведоче о духу огорчене националистичке борбе која није презала ни од најгнуснијих злодела.
СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ИГУМАН ВЛАДИМИР ПРОТИЋ
Игуман Владимир Протић је рођен 25. јануара 1843. године у селу Клиновцу, у близини манастира Светог Прохора Пчињског. Крштено име му је Стојан. Његов отац поп Величко имао је три сина (Стојан, Стоилко и Атанас) од којих су прва два били свештеници. Породица Протић (касније Поповић) дала је осам свештеника и једног владику. Стојан се оженио Јеленом Узуновић, из Буштрања, са којом је имао два сина – Јована и Милана.Рукополежен је за свештеника у свом родном селу Клиновцу 1873. године. Као удовог свештеника 16. октобра 1902. године у манастиру Св. Прохора Пчињског замонашио га је митрополит скопски Фирмилијан и дао му име Владимир. Два дана потом произвео га је за игумана манастира Светог Прохора Пчињског, где је остао до свог страдања крајем октобра 1915. године.Његова свештеничка служба, а касније и управљање манастиром, била је у тешким временима турске окупације и ослободилачких напора. Територију коју је ослободила српска војска до 1878.г. одлуке Берлинског конгреса припојиле су Турској, тако да је бројно српско становништво на простору Старе и Јужне Србије остало у Турској. Прешевској кази Косовског вилајета, све до 1912. године припадао је и манастир Светог Прохора Пчињског. Док је Конзулат у Скопљу, као и Митрополија водио дипломатски рат са Царевином, дотле се народ на терену сам организовао.Почела је да се ствара конструкција Српског четничког покрета, такозвана Четничка акција од 1903. године. У жаришту отпора био је манастир Светог Прохора Пчињског и његов игуман Владимир Протић, као и тутор Недељко Ковачевић. Неуспели Илинденски устанак повећао је турске репресивне мере.Генерални конзулат краљевине Србије у Скопљу ( М. Марковић ) 19.08.(01.09.) 1903. године, јављао је Министарству иностраних послова краљевине Србије у Београду: „Власт је посумњала да су те комите биле у манастиру Св. Оца Прохора, те је с тога послана војска која седи и храни се у манастиру. Одатле је ради истраге власт спровела у Прешево игумана Владимира, епитропа Недељка и девет манастирских момака.“Српске чете ће на Челопеку 29.04.1905. године, извојевати победу над више од 1.000 бораца турске регуларне војске и арнаутског башибозлука. Никада Срби са оне стране границе нису радосније прославили Васкрс.Приликом повраткау Србију, чета би обично дошла у близину манстира Св. Прохор Пчињски, где би игуман Протић или епитроп Недељко Ковачевић послали четницима храну, а онда би након окрепљења, исте или следеће ноћи Коруба са својим путовођама преузимао чету и преводио је преко границе до манастира Св. Пантелејмон у Лепчинцу или до села Буштрања, где се налазила четничка касарна (комитска кућа).Крајем августа 1906. године бугарска организација ВМРО убацује у Стару Србију и Маћедонију седам чета са 150 бугарских комита који пале српска села и убијају.Јула 23. 1908. године, извршена је „младотурска револуција“ и проглашен Хуријет (Слобода). Турски официри предвођени официрима из Солунског, Монастирског и Косовског Вилајета, извели су „тиху револуцију“. Хуријет, објављен у Скопљу и Солуну, обећавао је свим турским поданицима устав, грађанске и политичке слободе. Пароле су биле „Сви Отомани су браћа“ и „Отоманско царство Отоманима“. Овај позив изазвао је масовну хистерију на Балкану, не само у Турској већ и околним земљама. Никола Пашић је телеграмом од 17. јуна, издао наредбу да престане свака акција без разлике. Овим је Пашић желео да приправно дочека догађаје које је најавио покрет Младотурака. Пчиња је ћутала. Опрезни Пчињани осећали су инстиктивно и искуствено да је посреди превара.
Септембра 1909. године донет је у Турској „Закон о сузбијању четничке акције у румелијским вилајетима“. Терор од стране Турака и Бугара је поново постао правило. Кренуле су бројније бугарске чете. Турци су поново почели пљачку и репресалије. Арнаути су им се придружили. Српски народ у Старој Србији и Маћедонији почео је да страда као и раније. Терор Турака, Арнаута и Бугара над српским живљем постајао је све већи. Почело је поновно наоружавање српских села. Оружје поново иде преко Буштрања, Лепчинца и даље преко Пчиње.Велику помоћ војводама и четама, пружио је у том периоду старешина манастира Св. Пантелејмон јеромонах Теодосије Тошић залагањем да се обезбеди свака потребна помоћ српским четама, што није било по вољи тренутним политичким интересима. Никаква политика није могла да поколеба решеност српских монаха и свештеника да буду уз свој народ и уз своје борце за избављење из ропства.
Пролеће 1911. године затекло је свако српско село са четом од десетак четника, које су биле у вези са крстарећом четом на том подручју. Четири хиљаде војника дала је Пчиња.Војвода Војин Поповић-Вук, командант штаба Источног Повардарја, шаље 14. августа 1911. године извештај Београду: „Српске општине у Куманову, Бујановцу, у Паланци Кривој немају ауторитета, наша села прелазе у егзархију, а егзархијска власт чини већа насиља него икад, па ипак, свет им се обраћа.“ Источним Повардарјем поново крстаре српске чете, војводе Вука, неуморног Војислава Танкосића, Јована Довезенског, Ристе Старачког, Тодора Алгуњског, Крсте Трговишког, Петка Нагоричког, Спасе Гарде. Чете крећу из манастира Св. Пантелејмон и села Буштрања. Уморне чете се прихватају на одмор, а рањени четници отпремају даље.
Године 1912. у октобру српска војска Дунавске дивизије са потпуковником Глишићем срела се са командом четничке акције у манастиру Светог Великомученика Пантелејмона у Лепчинцу и одатле су кренули ка Куманову.За то време су четнички и Други батаљон седмог пешадијског пука разбили Турке на Мерћезу – Старачка кула изнад манастира Светог Прохора. Пут ка Куманову био је отворен. Игуман Владимир Протић и тутор Недељко Ковачевић служили су молебан за српску војску. Држећи свећу у руци, за време службе, када је већ стигао глас да је српска војска потиснула Турке у Куманову, представио се у Господу епитроп Недељко Ковачевић. Умро је онако како је највише желео. Човек који је обновио манастир, који је целог живота сањао сан о манастируу српској држави, отишао је радостан код Господа са сазнањем да је ово Србија.
После великих победа 1912. године манастир је наставио да тихује у молитвама монаха и народа, сада дубоко у територији Краљевине Србије. Али како у Србији ништа није коначно и трајно, тиховање у молитвама престало је после три године. Бугари су поново ударили са леђа. Петнаестог октобра 1915. године бугарска коњичка бригада је прошла неопажено долином Пчиње, избила код села Златокопа и дошла испред Врања. Српска војска је већ била прошла Пољаницу и ишла према Гњилану, у повлачењу преко Албаније. Већ првих дана окупације 1915. године Бугари су у Бујановцу и околини убили 46 људи. Између осталихубијени су поп Младен Здравковић, поп Милан Здравковић, поп Трајко Дејановић, поп Тома Стоилковић. Тада су из манастира Светог Прохора Пчињског одвели игумана Владимира (Протића), јеромонаха Арсенија (Николића) и поп Јована (Марковића).Страдање игумана Владимира Протића и његове сабраће
Од 1909. године у манастиру живи удови свештеник Алекса (Николић) Узуновић (монашко име Арсеније) из Буштрања. Његова сестра била је (покојна) супруга оца Владимира. Други свештеник који је у то време служио у манастиру Светог Прохора био је поп Јован (Марковић) Поповић из Доњег Старца.Ова тројица су тог октобарског дана 1915. године (између 22-27. октобра) од Бугара одведени на планину Рујан, код села Лукарце и тамо свирепо мучени, сечени на комаде, поливени гасом и (још увек живи) запаљени. Бугарска власт није дозвољавала да се њихова тела одмах по убиству покупе и достојно сахране. Сведочанство потомака породице Узуновић сведочи: Спира (унук Тасин коме је Алекса био брат), стар 17 година, са Станимиром, Алексиним сином, отишли су запрежном двоколицом да покупе његово тело, што им је дозвољено тек после дужег времена по њиховом убиству. Тела побијених су била бачена у неку увалу где су после поливена гасом па запаљена. Изгорели су им само космати делови и део преостале одеће коју су имали на себи. Али се јасно видело да су им одсецане уши и носеви, да је на телима било безброј убодних рана, а једноме од њих је одсечена рука почивала у трбуху другог свештеника.На крају су их заклали. Родбина која је дошла да преузме покојнике на лицу места их је преобукла у нову одећу и одвезла до места сахране. Јеромонах Арсеније (поп Алекса) сахрањен је истог дана по преузимању тела на гробљу у М. Буштрању где му је живела породица.На надгробном споменику оца Владимира у селу Клиновцу, поред цркве Светог Николе, писало је „Жив запаљен од Бугара“, што су његови сродници 1944. године, када су поново дошли Бугари као окупаторска војска, морали да избришу са споменика, да га не би срушили изиритирани тим натписом.
Датум страдања игумана и његове сабраће разликује се зависно од извора. Јован Хаџивасиљевић пише да су убијени 27. октобра 1915. године (Бугарска зверства у Врању и околини, стр. 104-105). „Тројицу од њих и четири сељака скупили их Бугари у селу Старцу, па их одатле, 27. окт. 1915. године пешке отерали у с. Лукарце на пут с. Себрата на врх Рујна“, ту су их (даље Јован пише) побили: „У једној ливади, изболи их ножевима. И по остацима лешева, … породице су једва распознале ове мученике. Нашли су их тек после три недеље. На лешу игумана Владимира било је знакова горења, и онамо се држи да су их још живе палили Бугари“. Александар Трајковић пише да су из манастира ухапшпени 9. новембра 1915. године. (Александар Трајковић, Време безумља: документи о бугарским злочинима у врањском крају 1915-1918, стр. 176). Гена Поповић (1926. године ) из доњег Старца, по казивању свекрве Васке, попадија оца Алексе Поповића (снаја страдалога Јована Поповића) казивала нам је, у два наврата 2015. године, да је из манастира на погубљење, најпре, одведен игуман Владимир, а након његовог погубљења, од стране бугарске окупационе власти, позван је био и поп Јован Поповић из Старца. Двоумио се дали да пође, јер је знао шта га чека. Саветовао се са супугом Денком шта да ради. Одлучио је да пође, јер ако не оде, побиће му децу.Да би се разумео и сагледао узвишени лик и карактер игумана Владимира Протића неопходно је сагледати историјски контекст у коме је он заблистао у својој пуној снази. Манастир Светог Прохора је одлукама Берлинског конгреса (1878.год) остао у Турској, делећи судбину бројног српског народа Старе Србије и Маћедоније. Четничка акција је пламтела у време када је он постављен за игумана. Манастир, као и његова лична судбина нашли су се на попришту између двеју војски, бугарских и арнаутских зулума и многих политичких и дипломатских неслагања. Био је игуман манастира Светог Прохора Пчињског од 1902-1915.године.
Он је у тим тешким временима много учинио на његовом очувању. Био је вишегодишњи архијерејски намесник. Дао је и велики допринос на образовању и културно-просветном пољу. У његовој кући у Клиновцу отворена је једна од првих школа у овом делу Србије. Када је Владимир Карић 1890. године упутио Давида Димитријевића из Скопља, као првог учитеља у овај срез, да отвори школу, „Нико га не сме примити. Тада га поп Стојан, као архијерејски намесник прими и отвори школу у селу Клиновцу и у својој кући задржа три године.“Године 1912. у Прешевској кази Косовског вилајета било је српских школа, једна у самом манастиру Светог Прохора, у Светој Петки, Клиновцу, Бујановцу, Левосоју, Прешеву, Биљачи… Од 1890. године број српских школа се повећава. Године 1899. било је десет основних школа а 1910. године било је осамнаест српских школа са 965. ученика.
У време игумана Владимира манастирска црква Светог Прохора добила једанашњи изглед. Стара оронула црква из времена краља Милутина, која је више пута горела, делом јепорушена, а подигнута нова, средствима и залагањем четника, о чему сведочи плоча на северном зиду. Старе, такозване поп Нешине зграде, подигнуте 1832. године порушене су и на том месту су под покровитељством Његовог Височанства Краља Петра Ослободиоца подигнуте нове зграде, данас познате као „Краљев конак.“Избијањем Првог светског рата, игуман Владимир је због националног рада услед чврсте повезаности са својим народом био међу првим жртвама окупиране Србије.
У јесен 1915. године бугарска окупаторска војска опљачкала је манастир, а игумана Владимира Протића са двојицом сабраће, јеромонахом Арсенијем Николићем и свештеником Јованом Поповићем, одвела на планину Рујан. Код села Лукарце су их мучили, убили, исекли на комаде, полили гасом и живе запалили.Непосредно после ослобођења 1918. године манастир Светог Прохора је обновљен. Том приликом је на унутрашњој страни западног зида цркве насликан лик оца Владимира Протића – човека који је за собом оставио дубоки траг свог рада на добру манастира, Цркве и свога народа.
Архимандрит Методије пише да се игуман Владимир трудио: „За напредак манастира тако да су и духовне власти и народ били задовољни његовим радом“. (М. М., 14). „За живота био је цењен као један примеран службеник. Озбиљан, достојанствен,радљив, скороман и приступачан, уживао је у народу велики углед“, пише Петар Гагулић (стр. 82). Стојадин М. Стојановић, у поменутој књизи пише: „Био је веома предузимљив и марљив. Много је радио, а мало говорио: достојанствен и приступачан. Народ га је ценио и као свештеника и као игумана. Он је једини игуман који је са фреском остао у храму, и чије је име два пута записано у њему“. Његовим светим молитвама Бог и нас да спасе и помилује!
ПРЕПОДОБНИ ЈАКОВ НОВИ ТУМАНАСКИ
Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. Године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората. Један из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељео. Радио је као службеник у дипломатији краљевине Југославије у Француској.
Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Св. Владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог Српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божија, напустио је службу и световни живот и дошао је код Св, владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Као једном доктору наука није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није лезао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости.Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега, био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је оба бомбардовања Београда, бомбардовање манастира Жиче и др.У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жћестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године.
СВЕТИ МУЧИНИЦИ ПИВСКИ (СВЕТА МУЧЕНИЦА ЈАГЛИКА)
Бројне су жртве које је Пива дала у Другом свјетском рату, а фашисти и усташе на најсвирепији начин побили су на стотине невиних житеља тог краја, жена, дјеце и стараца. Злогласна „Принц Еуген“ дивизија харала је Пивом 1943. године када су њени припадници за непун сат, свједочили су очевици тог догађаја, у мјесту Дола свирепо убили више од 500 мјештана околних села, међу којима је било преко 100 дјеце, а најмлађе од њих било је у колијевци. Дан раније у Гојковића долу, затворили су у једну колибу око 50 мјештана, међу њима су били Јагликина браћа Милирад (8), Момчило (4) и Душан (2), као и родитељи Стоја и Крсто. Она је успјела да побјегне али се вратила када је чула вриску и плач своје браће. Злочинци су је спријечили да уђе у већ запаљену колибу, имајући с њом, пошто је била изузетно лијепа, друге намјере.
– Она се, попут древних хришћанских мученица, отргла и улетјела у огањ и заједно са својом браћом и родитељима и осталим страдалницима претворила се у жртву свеспаљеницу. Сагорјела је сачувавши своје дјевичанство, свој образ и своје хришћанско достојанство.
Извор: Часопис Сабор