Vaskrsenje Hristovo otvorilo je vrata večnog života
U ovome životu treba da napravimo pravi izbor i da ne dozvolimo da nas greh odvuče u tamu da ne bi bili lišeni večne svetlosti i radosti koju nam je Gospod pripremio u večnosti. Smisao našeg života treba da bude da u svakom trenutku i na svakom mestu budemo svedoci istine Vaskrslog Hrista, da ispunjavamo njegove spasonosne zapovesti i da sve događaje oko nas (naročito političke i istorijske) razumevamo duhovno. Hrišćanin stalno blagodari, ne mrzi, a pozvan je da voli ne samo svoje bližnje nego i svoje neprijatelje. Crkva nas uči da se u svakom uspehu ne gordimo, ali da i u stradanjima ne padamo u očajanje jer ko se uzda u sebe uvek će se razočarati, a ko se uzda u Hrista uvek će u srcu imati radost. Kao hrišćani ne smemo zaboraviti da je briga o bližnjem najveći izraz naše ljubavi prema Bogu. Naša vera nas uči da nije carstvo zemaljsko, odnosno, život na zemlji i ono što u njemu radimo konačna mera čovekova, njegovog mišljenja, načina življenja i dostojanstva. Čovek je biće dostojno poštovanja samo ako je večno biće, ako se zemaljsko carstvo i život uliva u večno i neprolazno carstvo nebesko. U susret velikom danu, svetom danu Vaskrsenju za „Jedinstvo“ govori arhimandrit Sava Janjić, iguman manastira Visoki Dečani.

Šta nam potvrđuje vaskrsenje?
Vaskrsenje Hristovo je najčudesniji događaj u istoriji ljudskog roda koji istovremeno prevazilazi granice vremena i prostora u kome živimo. Sin Božiji postao je čovek, postradao na krstu i vaskrsao u treći dan, da bi nama otvorio vrata večnog života. Smrt nije mogla da drži u svojoj vlasti samog Životodavca Hrista i zato je Hristovim vaskrsenjem pobeđena sila smrti. Fizička smrt i dalje postoji kao biološki fenomen, ali za nas koji verujemo u Hrista onaj koji i umre u Hristu večno će u njemu živeti. Istinski život je, dakle, za nas mnogo više od biologije i hemije. To je tajna nad tajnama i temelj naše vere pravoslavne. Hristos pobedio silu smrti.

Ima li mesta za strah od smrti u Carstvu Hristovom?
Carstvo Hristovo nije od ovoga sveta. Gospod nije došao na svet kao svetski moćnik da oslobodi jevrejski narod od rimske vlasti niti da stvara ovozemaljsko carstvo. Carstvo Božije je unutra u vama, kaže Gospod i oni koji žive po zapovestima Božijim, vole Boga i bližnje svoje, žrtvuju se za druge i duhovno već žive u Carstvu nebeskom koje će u svojoj punoći doći tek nakon kraja ovoga sveta i veka i na način koji je nama ograničenim ljudskim bićima teško da razumemo. To Carstvo nebesko doživljavamo i na svakoj Sv. Liturgiji, a čvrsto verujemo da ćemo ga naslediti i u večnosti ako ostanemo verni Hristu Bogu našem. Mi verujemo da je jedino Bog put, istina i život i da je ovozemaljsko postojanje u ovom vremenu i prostoru samo senka budućeg večnog života u Hristu koji je postao čovek da bi sjedinio stvoreno sa večnim. Zato je i postao čovek rodivši se od Đeve, a istovremeno ostajući predvečni Bog. Zato je i stradao na krstu ali je kao Bog vaskrsao pobedivši silu smrti. Iako je telesna smrt tuga za sve ljude jer se privremeno razdvajamo od onih koje volimo, ona za nas nije kraj već nastavak života u Hristu pa se molimo za naše pokojnike i čekamo dan kada ćemo se opet zajedno videti u Carstvu Božijem.

Pre hiljade godina Pravedni Jov je postavio pitanje „Kad umre čovek, može li oživeti“? Kod jednog dela hrišćana to pitanje se i danas postavlja…?Mi hrišćani verujemo da fizička smrt nije kraj našeg života jer život nije samo biološka kategorija. Nakon fizičke smrti dolazi do razdvajanja duše i tela i duša nastavlja da postoji do sveopšteg vaskrsenja kada će se ponovo sjediniti sa telom. Čovek je stvoren kao psihofizič ka celina i zato naša vera u besmrtnost ne počiva samo na veri u besmrtnost duše. Svetitelji nas uče da je duša bez tela senka od čoveka, a telo bez duše leš. Tek nakon vaskrsenja iz mrtvih, nakon kraja ovog sveta i veka, zaživećemo punoćom života u Hristu. Za one koji su živeli u ljubavi Božijoj to će biti večna radost, a za one koji su živeli u nepravdi i mržnji, večna muka i patnja. To su realnosti raja i pakla. Gospod će svojom ljubavlju sve zagrliti, ali oni koji ga ne žele i svojim delima ga se odriču ta ljubav će za njih biti večno mučenje. Božija ljubav nikoga ne želi da muči ali kao što je svetlost za onoga koji živi u svetlosti radost, tako je za onoga čije su oči navikle na mrak bol. Raj i pakao nisu različiti prostori, već različita stanja u kojima će se naći svi ljudi i vascela tvar kada Bog vascelu tvorevinu preobrazi i sjedini u Hristu Gospodu. Zato u ovome životu treba da napravimo pravi izbor i da ne dozvolimo da nas greh odvuče u tamu da ne bi bili lišeni večne svetlosti i radosti koju nam je Gospod pripremio u večnosti.

Kako najbezbednije prevazići nevolje, nepravde i žalosti sa kojima se svakodnevno susrećemo u o v o z e m a lj s k o m životu?
Moramo da uvek budemo svesni da sve nepravde i žalosti sa kojima se suočavamo u o v o z e m a lj s k o m životu privremeno traju, a mi hrišćani, verujemo da nas očekuje v e č n i život u Hr i s t u . K a d a z n a t e d a privremeno treba da pretrpite neki bol ili operaciju, da bi posle toga bili zdravi i živeli normalno, niste toliko u strahu. Problem je što mi često gledamo samo život u okviru ovozemaljskih granica i onda nas brige i problemi ovoga sveta toliko obuzmu da nismo u mogućnosti da život gledamo šire. Naša vera nas upravo uči da je za malena ovo zemaljsko carstvo, dok je nebesko doveka. Crkva nas uči da se u svakom uspehu ne gordimo, ali da i u stradanjima ne padamo u očajanje jer ko se uzda u sebe uvek će se razočarati, a ko se uzda u Hrista uvek će u srcu imati radost.

Crkva je svedok realnosti carstva nebeskog
Šta je misija Crkve danas i u kojoj meri može poštovati ljudske slobode u savremenom društvu, a istovremeno imati jako uporište u sopstvenom svetom Predanju i istoriji? Najvažnija misija Crkve u svetu jeste da stalno svedoči realnost Carstva nebeskog koje dolazi, ali već ovde i sada počinje i da poziva na promenu života. Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko bila je prva i osnovna propoved Crkve od početka. Ljudske slobode u ovome svetu su važne i treba ih podržavati, ali je sloboda mnogo kompleksniji fenomen. Istinski slobodan čovek nije uvek onaj koji radi šta hoće, već onaj koji je u stanju da savlada svoje slabosti i uspe da ostane kormilar svoje duše do kraja. Razni grehovi, poroci i druga zla ovoga sveta čine nas zavisnima od prolaznih uživanja i kada su nam ona uskraćena tražimo krivicu u drugima, svađamo se i gnevimo. Otuda toliko nesloge, ratova, sukoba u ovome svetu. Hristos nas uči da iako živimo na ovoj zemlji, mi smo pre svega putnici ka Carstvu nebeskom i zato hrišćanin i svoju slobodu i smisao života uvek projektuje u perspektivi Carstva Božijeg. To je potpuno drugi način života od onoga koji je danas uobičajen u ovome svetu. Bog nas uči i da u svakoj biljci i životinji, svakoj prirodnoj lepoti vidimo lepotu premudrosti Božije i da prirodu ne oštećujemo već koristimo koliko je potrebno ali kao mudri domaćini. Postoji određen broj pravoslavnih Srba koji veru doživljavaju kao ličnu i privatnu stvar nezavisno od Crkve. Kako ih usmeriti na pravi put i ukazati da je Crkva izvor i nosilac vere?

Hrišćanska vera nije privatna stvar i Crkva nas stalno okuplja u zajednicu i povezuje svetim tajnama, molitvama, bogosluženjima. Naša vera nas uči da čovek individualac, koji živi sebično i za svoje interese nije prava i potpuna ličnost. Pravu ličnost ostvarujemo tek ako u ljubavi živimo sa drugima i druge ne gledamo kao svoju konkurenciju, smetnju ili neprijatelje, već kao one koji su pozvani takođe u Hristu da budu naša večna sabraća u Carstvu Božijem. Zato čineći dobro drugima ne gubimo, već dobijamo. Svođenje vere na privatnu ili nacionalnu stvar i na običaje sužava punoću Hristove istine i može da pretvori našu veru u ideologiju koja se više oslanja na politiku nego na večne istine koje nam je Bog otkrio. U Hristovo vreme mnogi Jevreji su očekivali oslobodioca od rimske vlasti, a Hristos je došao da im donese večni život i slobodu, ne od Rimljana, već od greha i smrti. To je suštinska razlika. Mnogi mladi ljudi misle da je sloboda u gaženju svih društvenih konvencija i pravila, u drogi, alkoholu i nemoralu. Ali kada već zađu u te mračne prostore tek onda osete koliko su neslobodni i zarobljeni, ali tada je već mnogo teško ozdraviti. Zato nas Crkva uči da čuvamo i svoju dušu i svoje telo od greha, ne zato što to smeta Crkvi, već smeta nama da živimo sa Bogom i osetimo punoću slobode koja nam je data u Hristu Isusu.

Može li se greh kao lažni izbor i lažno duhovno usmerenje, protivno božanskoj volji, okajati postom u hrani i piću?
Greh je neprirodni način postojanja jer živeći u grehu svoje prirodne snage koristimo u pogrešnom smeru što vodi ka daljem gubitku naše slobode, većoj zavisnosti od materijalnih stvari ovoga sveta i neslozi sa drugima. Čovek u grehu je duhovno bolestan i pokajanje je ne samo promena načina razmišljanja već pre svega promena potpunog načina života. Post i molitva su dva krila pokajanja jer postom pokazujemo da ne zavisimo samo od biologije i hemije koja reguliše naše telo, a molitva uzdiže našu dušu ka duhovnim vrednostima i čoveka povezuje sa Bogom. Kao što je čovek sastavljen od tela i duše ni pokajanja nema bez posta i molitve. Naš Bog je Bog ljubavi i oprostiće nam svaki greh, ali problem je u tome što greh zatvara čovekovo srce i čini ga neosetljivim i prema Bogu i prema bližnjima. Pokajanjem otvaramo srce i onda ono može da primi toplinu Božije ljubavi i oproštaja. Zato ne možemo očekivati da nam Bog oprosti naše grehove ako nismo spremni da i sami oprostimo svojim bližnjim. Briga o bližnjima, izraz ljubavi prema Bogu

Kako su kod srpskog stanovništva primljeni duhovni seminari u organizaciji Eparhije raško-prizrenske i Doma kulture u Gračanici?
Duhovni seminari koji se, hvala Bogu, održavaju sada svakog četvrtka u Gračanici s b l a g o s l o v o m Preosvećenog Vladike Teodosija predstavljaju pravo duhovno osveženje u životu naše Eparhije. Zahvaljujući sjajnim predavač ima, našim uvaženim Episkopima i bogoslovima, vernici mogu na ovim seminarima da mnogo više saznaju o svojoj veri i prodube svoje duhovne vidike. Iskreno se nadam da će ova duhovna okupljanja i druženja još više ojačati veru u našem narodu i da ćemo imati više hrišćana koji ne žive samo formalno hrišćanskim životom, već koji svoju veru ozbiljno shvataju kao novi način života. Naša istinska otadžbina je na nebesima.

Šta treba da bude smisao života svakog hrišćanina?
Hrišćanski život ne sme da bude formalnost i Crkva nije samo ovozemljaska institucija ili nevladina organizacija. Smisao našeg života treba da bude da u svakom trenutku i na svakom mestu budemo svedoci istine Vaskrslog Hrista, da ispunjavamo njegove spasonosne zapovesti i da sve događaje oko nas (naročito političke i istorijske) razumevamo duhovno. Naša istinska otaxbina je na nebesima iako živimo privremeno na zemlji. Naše istinsko blago je u Bogu i našoj duši koja živi po Bogu, a ne u prolaznim stvarima ovoga sveta. Ako tako budemo živeli naš život će biti pun smisla i radosti bez obzira na sve teškoće. Međutim, onaj koji grabi zemaljsko blago i plaši se onih koji mogu da ubiju telo ili mu otmu to blago, živi u stalnoj brizi i nema mira. Hrišćanin stalno blagodari, ne mrzi, a pozvan je da voli ne samo svoje bližnje nego i svoje neprijatelje. U ranohrišćanskoj poslanici Diognetu iz 2. veka nalaze se možda i najlepše reči šta hrišćane razlikuje od ostalih ljudi. Iako sve to zvuči paradoksalno za nas hrišćane ovo su istine koje nas vode ka večnom životu: „Hrišćani žive u otaxbinama svojim, ali kao prolaznici, kao građani učestvuju u svemu, ali sve podnose kao stranci. Svaka tuđina njima je otaxbina, a svaka otaxbina tuđina….Borave u telu, ali ne žive po telu. Na zemlji provode dane, ali im je življenje na nebu. Pokoravaju se postojećim zakonima, ali svojim životom prevazilaze zakone. Vole sve (ljude), a svi ih progone…. Siromašni su, a mnoge obogaćuju. Svega su lišeni, a u svemu izobiluju. Ponižavaju ih, a oni se u poniženjima proslavljaju. Klevetaju ih, a oni se pokazuju pravednim. Ruže ih, a oni blagosiljaju. Vređaju ih, a oni (sve) poštuju….

Eparhija raškoprizrenska je jako posvećena socijalnim pitanjima i mukom običnih ljudi. Koji su najveći problemi vernika Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji? Kao što je čovek psihofizič ka celina, tako je i Crkva uvek brinula ne samo o duhovnom napretku vernika, nego i o svakodnevnim potrebama naročito siromaš nih i ugroženih ljudi. Na Kosovu i Metohiji mnogo je siromaštva i ljudima je često potrebna najosnovnija pomoć. Zato je Eparhija preko svoje dobrotvorne organizacije Majka devet Jugovića već organizovala rad 6 narodnih kuhinja u kojima se svakodnevno hrani preko 2000 lica. Međutim, i u svakoj parohiji treba organizovati pomoć ugroženoj braći i sestrama. Posle svake liturgije vernici bi mogli zajedno sa svojim sveštenicima da organizuju posete i pomoć starijim i bolesnim parohijanima i drugim ljudima kojima je pomoć potrebna. Često je mnogim ljudima potrebna samo jedna blaga reč i osećaj da o njima neko brine. Kao hrišćani ne smemo zaboraviti da je briga o bližnjem najveći izraz naše ljubavi prema Bogu. Odnosno, kao što nas uče Sveti oci Crkve, nema bogoljublja bez čovekoljublja, kao što nema ni istinske ljubavi prema bližnjem ako ta ljubav nije zasnovana na Božijoj ljubavi. A ta Božija ljubav nas uči da u svakom čoveku treba da prepoznamo lik Božiji.
Arhimandrit Sava Janjić